ПОЛОЖАЈ ДЕЦЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Положај детета у друштву – место, улога и одговорност државе, друштва, породице и детета.Дете је свако биће млађе од 18 година. До 14 година немају, а од 14 имају делимичну пословну способност. Деца не могу да раде, не могу да одговарају кривично.

Шта је то што положај детета чини специфичним (у односу на одраслу особу)?

*Одрасла особа је зрела, а дете то није. Зрелост се односи и на биолошки и на психосоцијални развој. Граница између детињства и одраслог доба постављена је правним нормама. Кључан је тренутак када лице постаје потпуно пословно способно. Дете не може да ступа у радни однос, не може кривично да одговара. То су основне разлике између детета и одрасле особе.

Детињство као културно-историјска категорија

Један од начина да се период детињства дефинише јесте да се одреди када се тај период завршава, односно да се одговори на питање: ,,Када детепрестаје да буде дете и постаје одрасла особа?” У односу на ово питање постоје два доминантна приступа: биолошки и психосоцијални.

Историјски развој идеје (концепта) детињства

Филип Аријес – Историјска студија детињства

*Филип Аријес је написао књигу: ,,Векови детињства”. То је прва историјска студија о детињству. У средњовековном друштву није постојао концепт детињства. Крајем 16. и почетком 17. века деца су се на портретима разликовала од одраслих барем по одећи. Крајем 16. и почетком 17. века, став да децу треба мазити оштро критикују просветитељи, и та критика је оличена у речима Мишела Монтења.

Пуритански дискурс – детињство као време зла и дивљаштва

*Овај дискурс је доминантан у европској хришћанској култури. Будући да се сва људска бића рађају са грехом, дете се посматра као његов главни носилац. Улога одраслих је да ту грешну природу детета искорене строгом контролом и васпитањем.

Дете као tabula rasa

*Филозоф Џон Лок верује да се дете рађа као tabula rasa, тј. као празна плоча без икаквог претходног искуства и да постепеним усвајањем знања дете постаје разумно биће. Деца су, према Локу, „путници тек пристигли у непознату земљу” и будући да је детињство једна од фаза у човековом развоју, дете се може посматрати као несавршена, некомплетна верзија одраслог.

Романтични дискурс – детињство као време невиности

*Овај дискурс, који неки називају и ,,аполонско дете”, оличен је у делу Жан-Жака Русоа који верује да је дете рођено неискварено, невино и природно добро, чистог, анђеоског срца. Дете је идеално биће, носилац доброте, поседује урођени алтруизам и сву неопходну мудрост. Међутим, друштво у ком дете одраста постепено квари и уништава ту природну доброту, неисквареност и мудрост.

Савремено дете

*Током периода модерне деца постају главна преокупација одраслих, основни предмет њихове љубави, најважнији капитал и будућност друштва. Одрасли су заштитници и хранитељи деце који жртвују све за своју децу. Деца су као друштвена група углавном слабо видљива у јавности, постају видљивија једино у ситуацијама у којима се о њима говори као о угроженој групи, или као извору проблема који треба решавати.

Развој мисли о правима детата – први заговорници о правима детета

*Један од првих докумената у ком се помињу и признају права детета је масачусетска ,,Повеља о слободама” из 1641. године у којој се родитељима забрањује да бирају супружнике својој деци, као и да примењују сурове начине кажњавања деце. Крајем 19. века јавља се ,,Покрет за бригу и заштиту деце”, отварају се институције за бригу о деци, као што су домови за незбринуту децу, развијају се и настају школе као и специјализоване институције попут суда за малолетнике. Право деце да буду питана и да активно учествују у доношењу одлука које се тичу различитих области њиховог живота наводи и Елен Кej, ауторка чувене књиге ,,Век детета”и једна од оснивача ,,Покрета за ново образовање”. Јануш Корчак је разумео важност аутономије за оптималан развој детета и у својој књизи ,,Како волети дете” заступа идеју да не можемо волети дете уколико га не посматрамо као биће одвојено од себе. Тако, рецимо, Корчак говори о ,,Праву детета да има своје тајне и личне ствари”, затим о ,,Праву детета да буде своје” и ,,Праву на садашњи тренутак”.

Женевска декларација

*Иницијатива за универзално признавање права детета потекла је од Еглантине Џеб која је и основала прву организацију у свету која се бавила заштитом деце. Она уводи принцип универзалности у област права детета сматрајући да права деце не треба да зависе од националности, расе, пола и друштвене класе, већ треба да припадају свој деци без изузетка. Она је написала предлог прве декларације о правима детета, коју је 1924. године усвојила Генерална скупштина Лиге народа. Упоредо са усвајањем Декларације, формиран је и Комитет за заштиту детета, који је остао пасиван пуних пет деценија. У Преамбули Женевске декларације стоји да мушкарци и жене свих нација признају да човечанство дугује детету оно најбоље што може да му пружи. Декларација има пет принципа. Први и други се односе на дужности које државе имају у односу на појединачно дете. Први принцип предвиђа да сваком детету треба да буду омогућена неопходна средства за нормалан развој у материјалном и духовном смислу, док други принцип јасно каже да дете које је гладно мора бити нахрањено, дете које је болесно мора да буде лечено, детету које је маргинализовано мора се пружити помоћ, делинквенту треба помоћи да се поправи, сирочету треба да буде обезбеђен кров над главом. Трећи принцип гласи да је дете прво коме треба да буде пружена помоћ у стресним ситуацијама, четврти говори о томе да деци треба помоћи да се оспособе да зарађују за живот, као и да децу треба заштитити од сваке врсте експлоатације. Пети принцип је најопштији и гласи да дете треба да расте са свешћу да његови таленти треба да доприносе његовим ближњима.

ПОВЕЉА УН О ПРАВИМА ДЕТЕТА

После распуштања Лиге народа, почела је расправа о могућности да се усвоји нова декларација о правима детета. Постојале су три могућности: да се потврди оригинални текст Женевске декларације, са малим додацима; да се задржи форма, структура и садржај, тј. да се искористи оквир Женевске декларације, али да се доради тако да постане повеља Уједињених нација о правима детета; да се припреми потпуно нов текст. Владе пет земаља су 1949. године поднеле Нацрт текста декларације, а 21 држава коментаре на тај нацрт. Ово говори о томе колико су државе биле заинтересоване за постојање документа који би штитио права деце. Без обзира на тешкоће у усаглашавању, Генерална скупштина Уједињених нација је 1959. године усвојила ,,Декларацију о правима детета” као први значајан документ који предвиђа посебну заштиту дететa, и који се позива на ,,Декларацију о правима детета” из 1924, и на Универзалну декларацију о људским правима обезбеђујући тако континуитет у међународној заштити детета. Декларација је представљала снажан подстицај за размишљање о правима детета у последњој четвртини 20. века. Познати афоризам Хилари Родам да су права детета ,,Слоган у потрази за дефиницијом”, почетак је дуготрајне дебате и анализе која се тицала права детета.

Конвенција о правима детета

Пољска влада је 1978. године поднела Комисији УН за људска права први Нацрт конвенције који је био веома сличан тексту Декларације.  Конвенција представља значајно достигнуће у погледу развоја и јачања међународног права у области права детета и представља најважнији међународни уговор, тј. највиши ауторитет у овој области, на чије се одредбе позивају и Европски суд за људска права и Комитет за људска права. Ради детаљније и прецизније заштите детета и одређених права детета усвојена су и два Факултативна протокола уз Конвенцију о правима детета. Током 20. века, како смо видели, питање положаја деце постаје међународно питање и државе имају све већи утицај и све већу одговорност за унапређивање положаја детета, за разлику од претходног периода када се децом претежно бавила породица. Поставља се, дакле, питање каква је одговорност државе, каква је улога породице а каква самог детета у остваривању права детета у савременом друштву.

Извор: Приручник за Грађанско васпитање за осми разред основне школе